Jan 11
7
Moj drug iz detinjstva
živi sretno na selu,
ko u ruskom romanu, tačcno tako
ima ženu i sina,
ima podrum pun vina
i sve mu je ravno
U posljednje vreme
ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi
on se ne ljuti zbog tog,
pruzi ruku i kaže nisi bio odavno
I sećamo se dana
kad smo još bili
divlji ko jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
sto smo bliži sledećoj litri
Pitam ga da l’ zna
da si otišla, da si otišla
ma nije strasno, kaže on,
imala je drugog, to znaš
pitam ga da l’ zna
da se volimo, da se još volimo
ma bas si smješan, kaže on,
ponekad si klinac, bas
Moj drug iz detinjstva
život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma, ima pravo
Ja sam prokleti pesnik
koji stoji na kiši,
koji laže i voli
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki,
pa to je ljudski
svako nosi u sebi
nekog svog malog Boga
kom’ se potajno moli
I zato vraćam priču na vremena
kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
sto smo bliži sledećoj litri
Pitam ga sta sad,
kad si otišla, kad si otišla
ma budi mangup, kaže on,
ima mnogo sličnih njoj
pitam ga da l’ zna
da se volimo, da se još volimo
ma koješta, gunđa on,
dodaj bokal, stari moj
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al’ je imao sreće, ja vidiš nisam
ja sam ljubio razne,
neke potpuno prazne, neke potpuno strane
I sve mi se čini
da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu
zato topim u vinu čitav svet,
jer u času može svašta da stane
Pitam ga da l’ zna
da je nevažno sto si otišla
avantura, kaže on,
sta ti sada ostaje
ostaje mi to
što se volimo, što se volimo
da l’ zbog vina, kaže on,
al’ ovo smešno postaje
